Dragan Popadić, Univerzitet u Beogradu

Psihološka ispitivanja proširene kognicije otkrivaju brojne oblike grešaka u mišljenju pa i iracionalnog mišljenja kod ljudi, koji onda dovode do pogrešnih zaključaka čije primere možemo naći u različitim praznovericama i teorijama zavere. Ali ne samo da ljudi imaju pogrešna uverenja zato što pogrešno razmišljaju već, kao što su antropološka istraživanja više puta uočila i kao što primeri iz psihologije ilustruju, važi i obrnuto – nekada ljudi pogrešno razmišljaju zato što su društveno uslovljeni da imaju pogrešna uverenja.
Na bazičnijem nivou, jedan vid grešaka u mišljenju ispoljava se već u odnosu prema činjenicama samim, o čijem postojanju ili nepostojanju se sudi na neracionalnim osnovama. Pretpostavka je da – da ih tako nazovem – „prag (nerazumne) neverice“ i „prag (nerazumne) lakovernosti“ zavise od ličnih karakteristika ali i od karakteristika dominantnih ideoloških uverenja.
„Prag neverice“ i „prag lakovernosti“ može se konstatovati i među naučnicima (psiholozima) u njihovoj naučnoj praksi. Nivoi poverenja u podatke trebalo bi da su određeni dogovorenom metodologijom prikupljanja podataka i statističkim procedurama, ali se pokazuje da je i sada a i tokom istorije psihologije prihvatanje empirijskih svedočanstava pod značajnim uticajem teorijskih, ideoloških i metafizičkih opredeljenja naučnika. Neki takvi slučajevi upravo su i doveli do krize replikabilnosti koja se pre svega manifestovala u socijalnoj psihologiji. Primeri pokazuju da je i u nauci teško osloboditi se principa „Ako se činjenice ne slažu sa teorijom utoliko gore po činjenice“. U nekim slučajevima, kontrola kvaliteta istraživanja i ponovljivost eksperimentalne procedure jesu rešenja, ali u nekim, komplikovanijim situacijama o kojima će takođe biti reči psihologiji ne ostaje ništa drugo nego da se osloni na tzv. istorijski metod pre nego na paradigmu prirodnih nauka.